Qtak za opustanje!

Nesreca

Kisa je padala , a sudbina Ivane je i dalje visila o koncu ,svi su se gledali , pokusavali da izgube vreme ,ali svaki momenat je trajao kao citav jedan vek. Milos je onako uplakan pokusao nesto da progovori ali sve se to zavrsilo na jednom neuspelom pokusaju koji je ovu dramu ucinio jos gorom . Jovanina kutija cigara nestala je u dimu koji se sirio cekaonicom. Posle nekog vremena , stara oronula i pomalo nakrivljena vrata su zaskripala . Jovana je ispustila cigaretu iz ruke , ocekivala je dobre vesti , ali sestra koja je bila na vratima je samo odmahnula rukom. "Da li vam treba nesto ?" -upitala je Jovanu koja u tom trenutku nije osecala telo. Nekoliko sekundi vladala je tisina , muk. Cigareta na podu je pocela da se gasi, a zveket oluka je postajao nepodnosljiv. Sestra je samo zatvorila vrata. Jovana je blago pogledala Milosa , kao da mu je oprostila sve sto je uradio, on je bio zacudjen ovakvom reakcijom, pomislio je kako je znao da ce mu svi oprostiti. Medjutim Jovana se trgla iz njenog sna , i jos jednom se setila svega sto je uradio, tada se okrenula i ostro ga odmerila preko ramena , on se skamenio. Tisina je parala usi, sati su prolazili a Jovana je izbegavala da pogleda Milosa , kisa je polako odustajala od svoje zamisli da celu ovu pricu oboji crnom i tmurnom bojom. Zrak prvog jutarnjeg sunca se promaljao se kroz guste oblake. Jovana je na prozoru pokusavala da oseti toplinu sunca. Ptice su kvarile tisinu koja je nastala u cekaonici , sestra je prisla Jovani i rekla joj da ode kuci, da se odmori . Dok je odlazila kuci bila je zamisljena poput neke devojcice koja se upravo zaljubila . Okolina je nije zanimala , gledala je samo pravo i izbegavala je srecna lica, mislila je da ce joj tako biti lakse da preboli ovu tragediju koja je zadesila. Milos je ostao u cekaonici , njegova savest je sedela pored njega i mucila ga. Zeleo je da se on nalazi na Ivaninom mestu, da je on taj koji sada lezi na operacionom stolu , ali kasno je da se vreme vrati .            

            Noc je pocela da spusta svoje crne ruke preko grada, u cekaonici se i dalje osecao zagusujuci miris duvanskog dima i vlage. Tu su ponovo isti ljudi, kao da je neko vratio vreme nekoliko sati unazad. Beli mantil stidljivo je provireo iza vrata Ivanine sobe, jedan stari , sedi doktor prisao je Jovani. "Nista se ne brini , sve ce biti u redu "- rekao je svojim grubim glasom. Lice mu je bilo staro i oronulo , na njemu su se videli tragovi borbe za zivot. Jovana je u ovom pogurenom starcu videla velikog belog andjela sa rasirenim krilima. "Mozes uci "-rekao je. Ivana je lezala na krevetu , leva ruka bila joj je u gipsu , a na glavi je nosila nekakav turban od zavoja koji je bio pomalo krvav. Soba je zaudarala na miris alkohola i sterilisanih instrumenata , sto bi obicni ljudi rekli , smrdelo je kao kod zubara. Aparat za disanje prekrio je celo Ivanino lice koje je bilo neobicno bledo , nije se puno razlikovalo od boje posteljine. Zvuk otkucaja srca ponavljao se iznova i iznova , ali nikome nije smetao , svi su zeleli da kuca sto duze i duze jer su znali da to znaci zivot za ovu mladu devojku. Ivanina majka ,koja je usla za doktorom , videvsi ovaj prizor pala je na kolena i zaplakala. Jovana je ostala cvrsta , pocela je da tesi ogorcenu majku , a u sebi je osecala neverovatan dusevni bol. Tada je doktor progovorio: "Bice ona dobro ne bojte se , samo vreme ce pokazati kako ovo moze da utice na nju i njeno opste zdravlje." Svi su znali da to znaci da ce jadna devojka imati teske posledice, ali su se pravili kao da taj drugi deo ove recenice nisu ni culi. "Pa da  , mlada je ona , sve ce biti sa njom u redu" - ponovila je Jovana zeleci da utesi uplakanu majku . Ponovila je to jos jednom ali ovog puta tise ,  govorila je samoj sebi, kao da se preslisavala nekog, ne tako davno naucenog skolskog gradiva.

            Narednih meseci Jovana je cesto obilazila Ivanu cije se stanje poboljsavalo,  pocela je da se smeje , da shvata da je zivot kratak i da treba maksimalno uzivati u svakom momentu koji nam on pruza. Jovana je i dalje osecala jedan ogroman, hrapavi kamen na dusi ali pri svakom , pa cak i najmanjem, pogledu na Ivanu, koja je bila beskrajno srecna u svakom momentu zivota, i ona bi se oraspolozila.

-"Kako si mi danas? " - upita Jovana tihim i umilnim glasom , kao da nije zelela da probudi Ivanu koja nije ni spavala.

-"Ma sad sam super ", odgovori Ivana i posle kratke pauze nastavi, "samo nek sam ja dosla mojoj kuci , sad mi je milion puta lakse."

-"E sad sam i ja dobro." - rece Jovana i sede na kraj kreveta (glasno izdahnu).

-"Samo kad mogu ponekad da osetim svez vazduh i cujem ptice , to mi je do kraja zivota dovoljno." - sama se tesila i dodade - "Stalno mi se cini da cujem glas onog starog doktora , Milanovica koliko se secam , taj covek me je spasao , da njega nije bilo ja bih sad bila 2 metra ispod zemlje , osecam to! "

-Setivsi se starca Jovana rece : "Dobar covek , ali ne govori tako , sam Bog je zeleo da ti ostanes ziva i da sada pricas sa nama !"

-"Sta se desava sa Milosem , ne javlja mi se ?"

-"Ja sam mu rekla da te ne zove , tako je najbolje." -odgovori Jovana

-"Ali zasto , spremna sam sve da mu oprstim , zivot je prekratak da bih imala vremena da se svadjam sa ljudima!" -naglasi Ivana - "on je pravio greske , ali mi smo tu da mu oprostimo."

-"U pravu si , nazvacu ga da mu kazem. " - promrmlja Jovana.

            Ona nije zelela ovo da izgovori , ali je osecala obavezu da udvolji Ivani. Dok je izlazila iz zgrade, razmisljala je o Milosu, o tome kako da mu se obrati, sta da mu kaze posle reci koje su izgovorili jedno drugom. Prolazeci kroz obliznji park, zaustavila se u hladu jednog velikog hrasta, sela je na klupu i pokusala da se opusti i uziva u nekoliko suncanih trenutaka tog prolecnog popodneva. Hrast je svojim velikim drvenim rukama skanjao sunceve zrake iz Jovaninih ociju, po njegovoj kori mravi su uzurbano setali, kao po nekom autoputu. Razdragana deca glasno su se smejala i pravila prijatnu buku. Slatki snovi zatvarali su Jovanine oci, ali tada se zacu jedan prijatan glas : "Jovana, jesi li to ti ?". Jovana iznenadjena prisustvom nepoznatog mladica glasno i drsko odgovori: "A koga to interesuje?".

-"Pa to sam ja, Sava , zar me se ne secas?" -upita mladic pomalo iznenadjen ovakvom reakcijom uspavane devojke.

-"Savo , nikad te ne bi prepoznala."-rece Jovana i ustade da pozdravi mladica-"Sedi ovde da se ispricamo."- dodade Jovana i pokaza mu na nakrivljenu klupu u hladu.

Sedose na klupu, dobro odmerise jedno drugo , pa ispitivanje odpoce. Pitanja su se samo redjala, a vreme je brzo prolazilo , kad najednom sve ucuta, vreme je stalo , tisina je trajala nekoliko sekundi, decica su zacutala, a Sunce zadje iza nekog tmurnog oblaka. Drhtav i nesiguran glas izadje iz Jovaninih usta : "Pa zar ti nisi cuo?"- mladic napravi cudan izraz lica i Jovana, shvativsi odgovor, i pre no sto je on zinuo, nastavi- "Ivana je dozivela nesrecu!" Sava samo sleze ramenima, u Jovaninim ocima videla se velika bistra suza.

-"Kako je sad?"-upita Sava veoma tiho.

-"Pa dobro je, dobro se oseca, upravo sad idem iz njene zgrade. Bila sam u poseti."

-"Sta se desilo?"

-"Secas se Milosa, Ivanovica , iz druge klupe do prozora?"

-"Pa naravno da se secam, ko ne pamti njega i njegov motor taj nije ni isao u srednju skolu, stalno je o njemu pricao!"- konstatovao je Sava

-"E pa on i Ivana su bili na jednoj zurci, kod druga na Dorcolu, ostali su do sitnih sati, Milos je malo vise popio. Ivana je nameravala da ide taksijem, ali je on insistirao da idu njegovim novim motorom. Znas kakav je on, sve mora da pokaze i da se pohvali. I kad su krenuli, na jednoj raskrnici , tu pored Novosadske ulice ......."- Jovana zastade, ona suza sto joj je malopre virela iz oka, potece niz obraz. "Ali sad je dobro," utesi se Jovana, "jedino je problem sto se tesko krece, lako gubi ravnotezu."

-"Sta je sa njim bilo ? Znao sam da ce mu taj motor jednom doci glave!"

-"Sa njim je sve u redu, ali je poslednjih nekoliko meseci od nesrece dosta povucen. Ja sam mu rekla dosta teskih reci, sada mislim da sam mozda i pogresila. Ivana mi je rekla da mu se izvinim, ali ni sama ne znam kako!"

-"Da li si slobodna u sredu, sledecu, da odemo zajedno kod Ivane? Jako bih voleo da je vidim, a i njoj bi to verovatno mnogo znacilo."

  -"Pa ja idem kod nje svaki dan, evo ti moj broj telefona, pa samo javi kad si slobodan."-odgovori Jovana srecnim tonom jer je znala da Ivana pocinje da uvidja da je svi pomalo izbegavaju i zaboravljaju otkad je dozivela nesrecu.Iz parka Jovana odlazi srecna i nesrpljiva da vidi izraz Ivaninog lica kad vidi Savu......

***** zelim da se zahvalim svakome ko ovo procita , a jos bolje i ako prokomentarise, da neku kritiku, bilo kakvu...delo je tek zapoceto ali mislim da nesto vredi, ukoliko budete trazili postovacu i nastavak*****

sve scene i likovi su izmisljeni, i zao mi je ako ima nekih pravopisnih i gresaka pri kucanju...